Sve, samo život ne .

Oh, da . Ovo je sve, samo život nije . U vezi Tomislava saznala sam neke stvari koje vjerojatno ne bi trebala znat, i sama imam nekakve čudne, iskrivljene osjećaje, i tako pao prekid . Što se tiče prijateljstava; zapetljana priča poput slušalica kad se zapetljaju kad neko vrijeme same stoje u džepu . Ono kaj sam neposredno prije počinjanja pisanja ovog posta rekla jednom frendu je to da se osjećam totalno jadno . Ne znam zašto, kako, u meni kao da se stvara neka druga osoba, kao da počinjem dobivat neki novi mozak (nadam se da to znači da ću postat i pametnija), kao da počinjem razmišljat i na drukčiji način ... To je gori osjećaj nego kad saznaš da ti je mačka krepala, definitivno . Ne znam, ne znam ... Ne znam kaj osjećam, prema kome, ne znam o čemu razmišljam točno, jer razmišljam o totalno čudnim stvarima, koje se čine toliko neostvarivo da sam na rubu suza kad razmišljam o tome ... Imam osjećaj kao da sam vrlo blizu nečeg bitnog, kaj mi se ne čini baš dobro . Sada si razbijam glavurdu time, kaj bi to moglo bit, kaj bi to moglo značit, jel to početak il kraj ? ... Ili se ipak možda samo zavaravam, možda se ipak neće dogodit nikakva promjena ... Možda jedino promjena psihičkog stanja ili takvo nešto . Al, e, ja se toliko time zamaram da je to loše s obzirom na to da škola još uvijek traje, nažalost . Dobro, ajd, sad je utorak (1. maj) jer je prošla ponoć, a u srijedu (znači, sutra . XD) počinje škola . Krasno, divno, bajno; znači, opet se treba nosit s istim debilčinama i budalama (čast izuzecima, znaju koji su) . Kaj je najbolje, treba sad još i extra učit jer škola traje još mjesec i pol ...
Ahh, mislim, sve u svemu; život mi se pretvoril u sranje nedugo nakon kaj sam pomislila da je većina stvari kako treba .
Kako inače pišem knjigu, stala sam na 76-oj strani i odonuda se nisam pomaknula dalje već par mjeseci . Mozak kao da je zablokiral, kao da ne mogu razmišljat o ičemu drugom osim o nebitnim stvarima, kao da se ne mogu ni na tranutak ponašat normalno, kao da je lako bit drugačiji . Različitost je teška . Ponekad se u svojoj školi, među svima na odmoru, osjećam kao miš među mačkama; em sam različita od svih, em me svi žele rastrgat . Oh, da mi je preobrazit se u psa .
Odlučila sam, kao šta sam Karlu danas rekla, promijenit se (iako, kao što sam već rekla, osjećam neku promjenu) . Postat ću hladnokrvna osoba, i nekako naučit reć nešto, ne samo šutit ... Bar ću probat .
Mislim, svi mi kažu da moram bit i optimistična, al kako to sve odjednom ?! Ja ću se ipak i dalje držat onog; Želiš promijenit svijet ili barem svoju okolicu ? Radi jedno po jedno dobro djelo (oke, ovo nije zvučalo nimalo hladnokrvo . XD) .